Подели
Рушење дивље градње биће најобимније на Палилули Фото; Београдске.рс

Раширила је прсте, а коси зраци пролетеше кроз простор између њих – како је лепо, прошапта намрштена старица. Њен други длан је у шаци мушкарца седе косе и благог осмеха. – Уживај док траје, каже јој.

Последњи трагови црвенила се губе са неба и они крећу у  силазак са Седмог блата, брда насталог таложењем свакојаког муља у последњих двеста година. Гегају се и придржавају за све што је учвршћено у тле. Ово двоје стараца иду ка баракама – домовима Неснађених, како су прозвани они чији преци нису успели да се на време уселе у Кулу нове елите – објекат висок више од километра, вретенастог облика, савршено глатке површине. Јарбол најбогатијих, на чијем се врху, мало пре завршетка, налази тањир огромног пречника који носи Град. На доњем делу дивовског објекта видљиве су огреботине, трагови гладних или похлепних, отисци Неснађених.

Милош после много година изводи Сандру у посматрање Заласка. Од кад је изграђена Кула нове елите све службе одржавања су отишле на њен врх, док су на дну почеле су да се уздижу депоније које су заклониле Сунце. Зато се локални становници окупљају сваке вечери и одлазе на брдо да упију зраке пре Заласка лета 2220 године.

Сандра не излази деценијама. – Последњи пут су ме као девојку замало одвели фантоми из Куле. Спустили су се фантомобилима, ухватили за руке и уз претњу повукли ка небу. – Имаш право да ћутиш и гледаш у земљу. Ускоро ћеш видети Град, уживаћеш у ономе о чему твоје пријатељице у блату маштају, говорили су јој. Били су то изасланици најбогатијих који су киднаповали девојке из блата. Многе нису пружале отпор, верујући да ће бити удате за неког од принчева без лица који живе у Граду. – Ја не верујем у бајке. Знајући легенду о изградњи Куле, коју су подигли фантоми, отргнувши највреднију земљу од локалних мештана, знам и да на исти начин завршавају и девојке које бивају киднаповане – као робиње Материјалног, прича Сандра, сећајући се покушаја сопствене отмице.

– Не опири се и све ће бити у реду, нећемо ти ништа, рекоше фантоми. Док су јој се ноге одвајале од гњецаве земље, она подиже поглед ка небу. Црна машина, без икаквих ознака, прозора и звукова уздизала се ка Граду. У том тренутку осети снажан стисак на глежњевима, а потом и ударац узрокован падом. Магловита приказа фантомобила узлете и остави је да непомично лежи на земљи. Полако скрену поглед у страну кад спази тело мушкарца.  – Сандра, пробуди се, ружно си сањала, рече јој Милош. – Али фантоми… – Нема никаквих фантома, заспали смо на обали Саве, све је било само сан. Али фантоми и кула су…- Нема фантома, нема куле, опусти се, понављам, све је само ружан сан.

Громогласан смех поче да се разлеже акустичним подмостовљем Газеле. Милош и Сандра остали су загледани у залазак Сунца седећи на клупи испод моста, док је Сава непрекидно журила у сусрет Дунаву. Маја месеца 2016.

Бојан Гајић

Нема коментара

Оставите коментар