Подели
Фото: Нада Плескоњић (Fine Art Photography) , Реконструкција женски фонд

Пише: Марија Јаковљевић, социолошкиња

Осмог марта смо прошетали од Трга републике до Славије носећи заставе, транспаренте, бубњеве и пиштаљке да бисмо исказали незадовољство положајем жена у друштву. Сјајно је бити део скупа различитих идентитета, који су до скоро, сваки из свог ћошка, себе доживљавали као најсјебаније и најугроженије у посттранзиционој Србији, губећи из вида ширу слику и механизме којима се разграђује солидарност. Охрабрујуће је видети феминисткиње и феминисте, раднике и раднице, пензионере и пензионерке, студенте и студенткиње и бројне друге активисте и активисткиње који разумеју повезаност свих наших проблема и императив заједниче борбе.

„Против мера штедње и приватизације“

„Хоћу плату, а не рату и камату“

„За радна права жена, за људска женска права, за женску солидарност“

„Нећемо назад, бранимо своја права“

„Демократија у кући = демократија у држави“

„Солидарност са жртвама силовања и породичног насиља“

„Антифашизам је мој избор“

„Стоп терору над Ромкињама“

„Наука је женског рода“

„И лезбејка и радница, доста ми је надница“

„Без зидова! Без ограда! Без граница! Без затвора“ Без робова! Без владара!

Ово су само неке од парола са којима смо прошетали градом, дајући себи одушка једном у години, да у помало карневалском расположењу, гласно говоримо о неким стварима које нас притискају. Да добујемо и у име оних које шефови нису пустили да изађу с посла и придруже се маршу. Да дувамо у пиштаљке у име оних чије су фабрике циљано уништене и отуђене, да вичемо за оне који немају приступ здравству и социјалним услугама, за оне који не могу да упишу децу у вртић, немају од чега да се издржавају, али и оних који не желе да рађају децу која ће бити јефтина радна снага , топовско месо или део статистике заглављених на границама Тврђаве Европе.  

Индикативно је како се увек нађе начин да ова проблематика буде скрајнута, чак и када пролази главном градском артеријом – половина улице мора да буде слободна за саобраћај, Славија се не сме блокирати због тамо неких жена, треба их „спаковати“ на плато око споменика Димитрију Туцовићу, да поштен свет може да прође, а после – куд који мили моји – да не остане ни трага од ваших љубичастих и шарених застава, да се не наруши јавни ред и мир (што рецимо не важи за оне који месечно окупирају Трг Републике сликама о абортусу, мењајући представу о проблематици, и који ударају на женска права и тело, али не и друштво које доводи жене до руба егзистенције, без здравствене заштите и адекватне социјалне бриге.

У виртуелној сфери такође су се „гурали под тепих“ битни аспекти феминистичке борбе. Група С.Т.Р.И.К.Е је упозорила на свом порталу pravonarad.info на British Council-ову англоцентричну манипулацију сећањем при мапирању женских борби. Циљано заборављајући достигнућа социјалисткиња широм света, у приказу феминистичких достигнућа игноришу се прва жена министарка на свету Александра Колонтајн, као и локалне феминисткиње које су већ 1918. године избориле право гласа, а потом и значај АФЖ у послератној Југославији.

Два дана после шетње, друг ме је питао како је било на обележавању Осмог марта ове године, шта смо радили. Није стигао да отвори новине (у којима смо ове године почашћене услед предизборног шминкераја који треба да нас подсети колико нам добро иде и како нема цензуре) и да погледа фотке. Разумем га. Недефинисано радно време, премало сна, превише информација које треба испратити, не стиже човек чак и када је близак неком од активистичких кругова. Од оних који су још удаљенији у реалном и виртуелном простору тек немам очекивања да ће се испратити да се неке жене и мушкарци на улици баве необичним темама као што су међународна солидарност, радна права, право на избор и кретање и сл. Да ли онда мислим да је ово узалудно? Никако! Ако не шетамо макар када су важни датуми у питању, као 8. март или 1. мај, тек онда колективни заборав и осећај безнадености тешко да ће моћи шта да раздрма.

Чињеница је да је сваке године осмомартовска колона све дужа и жаренија. Ипак, питам се када ће постати толико масовна да нико неће моћи да да је игнорише. Када ћемо на женским принципима да развијемо механизме солидарног друштва радних људи у којем жене нису објекат борбе другог реда?

Годинама цивилно друштво, из различитих идеолошких побуда, покушава да санира последице ратова, родно заснованог насиља, неједнаких животних шанси по рођењу, дискриминације при запошљавању и радним условима те да алармира да је догорело до ноктију.

SeCons је објавио инфографике о ризицима пред којима се налазе девојчице и жене, на који смо реаговали бесним смајлијима на Фејсбуку. Уметници и активисти нам револтирано испоручују представу „Црвена: Самоубиство нације“, око које се подигло толико буке ових дана, а која гура прст у око критикујући друштвени однос према мушкости и женскости, мизогинију и положај младих.

При повратку са катарзичног марша, остављајући осећај важности у кругу саборкиња, пролазећи кроз сферу „гледај своја посла“ деполитизованог и замајаног друштвеног ткива на путу ка сфери приватности и изолованости, многе учеснице су начуле на улици и у полуприватизованом превозу нешто налик овоме:

„Ми смо се, за разлику од ових жена данас, спремале за осми март. Куповале смо хаљине и парфеме, раније одлазиле с посла, водили су нас на вечеру и частили…“.

Јебеш друштво у којем си пар пута годишње предмет пажње, а осталих дана потплаћена, експлоатисана, за кућни рад неплаћена, без права на сопствено тело и одлуке.

До следећег осмог марта, видимо се на улици, на штрајковима, поред миграната и мигранткиња, са LGBTIQ активистима и активисткињама, на догађајима где се скупља помоћ за угрожене, јер „наша посла“ су друштвена посла. И то не само у Београду.

Нема коментара

Оставите коментар